Postoje ljudi koji su za nas..i oni koji to nisu.

Ali smo ih sreli. Prepoznali. Pustili.

Nije važno radi li se o porodičnim, partnerskim, prijateljskim, poslovnim odnosima.

Možda su nam govorili da nas vole, možda su napravili i nešto lepo za nas, možda smo im pružili neke lepe trenutke, možda smo se razumeli mentalno, ili uživali seksualno..sarađivali nezaboravno.

No, oni su otišli. Ili smo mi otišli. Nismo si više potrebni.

Želim nam reći istinu. Nismo im se “primili za srce”

Srce im je zatvoreno za nas, pod velom ega, prošlosti, rana, nezrelosti..kako god..ostali bi sa nama da smo deo srca. Jer one koje volimo, volimo u svakom njihovom stanju.

Jednostavno. Znam da je potrebna hrabrost priznati to sebi. No, istina oslobađa..od iluzija, boli, previše očekivanja, davanja tamo gde nismo dobrodošli.

To je život. I uvek se tiče naše Duše i nekih naših “unutarnjih lekcija”. Refleksija.

Što smo naučili iz krajeva koje smo proživeli?

Meni se ipak čini..da su to bile prerušene prilike. Bljeskovi večnosti. Delovi slagalice. Do nas.

Inicijacija u ljubav.

Put do onih Pravih susreta, prijatelja i poslova Najbolji su oni bez kraja.

Zato; treba stvari sagledati onakvima kakve jesu a ne kakvima ih boje naše čežnje.

To se zove odrastanje, suočavanje, buđenje..ljubav prema sebi

Neka Ljubav bude ljubljena ♡☆