ZAŠTO JE TAKO MODERNO GLUMITI SREĆU

PROCES ŽALOVANJA

..malo pre sam se čula s jednom drugaricom kojoj je nedavno umrla majka; pa kaže da krizira..to me potaklo da napisem nesto kratko..ovo i nije mesto za “previše”.Smatram to kriziranje zaista normalnom fazom. I pišem ovaj tekst bez cenzure i pripreme, onako s kafe dok čekam sina iz školice. Žalovanje za nekom bliskom osobom može da bude prisutno nakon smrti ili raskida, razvoda, preseljenja, prekida dugogodišnjeg prijateljstva. Individualno je. Prema (dsm-4), našoj psihijatrijskoj knjizi koja strucno određuje poremećaje; proces žalovanja se vodi kao normalan do 2 godine. Više od toga smatra se patologijom i početkom neke psihičke bolesti ili poremežaja. No, dragi moji ljudi..ne moze knjiga da odredi vašu Dušu..svaka je osoba individua, posebna, sa ličnom istorijom i tako ju doživljavam.

Danas u vreme “ovo nehumano” gde se preskače i faza normalnog detinjstva, postalo je “društveno poželjno” biti robot. “Pozitivno se misli”, skače iz veze u vezu, iz braka u brak, pa kako onda da se “tuguje” za umrlima, bivšima; nema vremena..jer vreme je novac.

No, to je tako samo ako čovek prihvati takvu realnost kao svoju.

Meni lično npr nije. Sebi sam “davala” potrebno vreme i nakon smrti oca, i nakon razvoda, i nakon “prihvatanja retke dijagnoze” kod sina..i svih ostalih “životnih teškoća”..Naravno da nisam po društvenim mrežama delila svoje boli, ili glumila žrtvu prijateljima..ne..prosto sam imala osobu-dve sa kojima sam delila Dušu i sopstvena osećanja..a ostalo sam manje više nosila sama, dopuštajući mojoj Duši i protoku vremena, naravno i Tvorcu, da iscele. Izvršavala sam sve svoje obaveze, išla napred, dozvoljavajući sebi da nisam baš trenutno “emotivno dobro”, nisam ni očekivala od sebe da moram da svarim sve u jednom danu ili mesecu..prosto se to dešava ciklički..vraća se..ide dublje..pa se smiri..pa opet..i tako dok ne ozdravi. Srcu treba dati vremena i nežnosti da ozdravi..usuđujem se reći sa sigurnošću: i zdrave duhovnosti! Nakon razvoda mi je trebalo 2-3g da se uopšte otvorim za mogućnost neke nove ljubavi, itd. To ne znači da sam patila, ili da razvod nisam odabrala sama i svesno, nego je mojoj Duši trebalo vreme da prihvati, da se snađe, da odboluje, da sakupi naučene lekcije i osvesti sebe. Zašto pišem svoj sopstveni primer. Zato jer me većina ljudi doživljava kao hrabru, toplu, nežnu i stamenu, radosnu osobu. Želim da pokažem da je sasvim u redu dati sebi dozvolu za tugovanje, kriziranje, samoću, preispitivanje..da život nije takmičenje i da nam ništa neće pobeći ako “živimo u miru”.

U redu je dozvoliti sebi lične procese tuge, besa, propitivanja..jer ćemo tek nakon takve faze biti mi Stvarni i spremni za istinsku pozitivnost.

Život je tok; prihvatanje svih faza je mudar izbor koji vodi do duhovne i psihološke harmonije. Preskakanje faza nije dobra opcija. Poštovanje sopstvenog puta..osećanja..lekcija..tišine..samoće..jeste nezaobilazna stanica na putu životne radosti.

Dakle, dragi moji ljudi dozvolite sebi da budete stvarni (tugujte, besnite, samujte, krizirajte, plačite), ma koliko vremena da vam je za to potrebno. Ne morate vi ništa, ne postoji društveni standard ili norma po kojoj morate da živite, pogotovo ne morate da glumite “pozitivno nedodirljive”!!! 😉

I da, Neka Ljubav bude ljubljena ♡ ☆