Svi ljudi koje poznajem u nekom su se trenutku osećali sami i osamljeni. Neki ljudi kao da imaju stalan osećaj unutarnje samoće. Drugi su u kroničnom stanju sukoba s drugima. Čini se da mnogo vremena provodimo izlazeći na kraj s osećajem samoće i osamljenosti. Možda je svrha svih knjiga, radionica i psihoterapija ista: pomoći nam da se osećamo povezano kako se ne bi osećali sami.
Moje je detinjstvo bilo veoma teško i izolirano, ali sam rano prevladala osećaj samoće prihvaćanjem svog unutarnjeg deteta. Uvek sam se čudila zašto su ljudi radije očajni, piju, puše ili se prejedaju; umesto da razgovaraju sa svojim unutrašnjim detetom. Meni je taj proces bio tako prirodan.
Svako od nas u sebi ima svoje unutarnje dete, pravi deo vas samih, istinski, često zapušteni , nalazi se negde oko stomaka, tu živi naše dete i čeka da ga primetimo. Također, u nama živi i odrasla osoba puna ljubavi, nalazi se negde oko srca. Terapija unutarnjeg povezivanja ili unutarnji odnos pun ljubavi između unutarnjeg deteta i odrasle osobe pune ljubavi čini čuda. To je iskonska komunikacija nas samih sa sobom, našeg Višeg Ja sa nerazvijenim i zapuštenim detetom u nama. Baš to smo Mi pravi! Taj deo nas je naša prava priroda.
Preobrazila me spoznaja da namera da se uči znači Učenje od svog unutarnjeg deteta. Možemo imati nameru da učimo o svetu, o drugim ljudima, ali, dok ne steknemo nameru da učimo od svog unutarnjeg deteta; nećemo isceliti osećaj samoće i izolacije, ni postati celoviti.
Nećete naći mir i sreću za kojima žudite ako se doista ne posvetite vlastitoj radosti. Biblija govori o čovekovom padu, meni to liči na otpadanje od samoga sebe, od svog unutarnjeg deteta, od svoje istinske biti i prirode. Kad nismo povezani sa sobom, kad utehu i ljubav tražimo izvan sebe (jabuka) umesto unutar sebe, mi ostajemo bez milosti.
Kad dopustimo da nas vodi LJUBAV PREMA SEBI, kad sledimo svoje srce, onda ostajemo povezani, onda smo u našem Višem Ja i ono nas vodi. Ako neka veza, posao ili ponašanje ne sadrži ljubav prema sebi, ako nam ne donosi spokoj i radost, onda ne pridonosimo Ljubavi na planeti. To je najvažnije, to nam daje hrabrost da idemo dalje i učinimo ono što moramo, iako napuštanje veze ili posla, ili promena ponašanja mogu biti zastrašujuća iskusta.
Kad počnemo voleti naše unutarnje dete – krećemo da se isceljujemo. A kad isceljujemo sebe – isceljujemo i svet!