Ljudi oko tebe, pa i tvoji najbolji prijatelji, sudiće te i osuđivati. To ne znači da si uvek kriv. Neizbežno je da budeš suđen. To ti je samo saznanje da se na ljude nikada ne možeš potpuno osloniti. Sigurni i nerazorivi oslonac samo je Tvorac-Ljubav: Izvor u Tebi!

Osuda te zato oslobađa od ljudi na koje se oslanjaš i poziva te da se osloniš na ljubav u sebi, da Upališ i pronađeš to Sveto mesto u sebi. 

Ne brani se kad te sude. Osuda te ne može uništiti, ne ostavlja te samog. Ta osuda – to su tvoja vrata ka Ljubavi, praštanju, slobodi od svih vezanosti; u toj krivoj osudi susrećeš Sebe.

Tada te niko više neće moći osuditi!

Zašto se plašiš svojih padova? Čemu sram?!

Da, svet voli pobednike a mi volimo da budemo važni, u redu je to. Volimo činiti važna dela. Volimo pomagati a ne znamo primati tuđu pomoc.

Samo dopusti da ti ljudi čine dobro i ako ih nemaš čime nagraditi. Dopusti da možeš da ostaneš dužan. Ne treba platiti sve, nego kao naplatu dati sebe. Nauči primati darove bez naplaćivanja,  bez trgovačkog duha.
To su vrata k Tebi, k Ljubavi i istinskom Životu.

Svi smo mi jako slični. Jedina važna katekteristika koja čini razliku među ljudima jeste Sposobnost samovaspitanja; uz uslove života koji su nam dani. Neko je miran i kad sve oluje navale, a drugi nema mira ni u najvećem izobilju. Razlika je u Sposobnosti i volji čoveka da uči iz sopstvenog života; i ostane Zahvalan, Spokojan i Dobronameran!

I još nešto – možda najvažnija poruka ovih dana: izgubiti i poslednju želju; ovde nešto značiti, ostaviti nešto iza sebe. To je zapravo ono što ti smeta da budeš svetlo. Ali za to trebaš da legneš u grob svoje gordosti.

Dok se prepuštaš Životu, rušiš i gradiš mostove iza sebe. Ti postaješ stvaran.

I upravo je to trenutak kada Tvorac preobrazuje tvoj život… reč je o mostu između Ljubavi i tebe…reč je o Uskrsnuću!

Praznik koga treba slaviti duboko u Sebi jer ima najznačajniju poruku za nas..bez Uskrsnuća nema nikakve promene, bivanja ni cvetanja.

Neka Ljubav bude ljubljena!