Bes je dugotrajno stanje neiskazane ljutnje. U našem svetu nije bas dopušteno pokazivati ljutnju, a još gore je otvoreno pričati o prikrivenom besu. Nažalost svi bolujemo od besnoće; svako ima neku svoju vrstu prikrivanja, maskiranja ili potiskivanja besa.
Još su nam naši vaspitači i roditelji kroz detinjsto, iz najbolje namere i neznanja, branili da lupamo, vrištimo, bacamo stvari, bacamo se i plačemo. Setite se kako izgleda prosečan dvogodišnjak kad mu nešto nije po volji. On besni. Ne zato što nije normalan ili je zločesto dete, prosto mu je priroda dala prirodnu borbenost kada se staje na put njegovoj volji. Naravno da ne kažemo da deci treba dozvoliti da nas udaraju, lupaju ili razbijaju predmete; kažemo da je jako vazno da im dopustimo iskazivati bes, i naravno ne popuštamo u ispravnim granicama koje smo detetu postavili.
Potičemo vas da osvestite ogromnu količinu besa u svima nama. Mi smo generacije i generacije na ovom našem balkanskom području zadojene besom, ratovima, mržnjom, ljutnjom na komšije, neprihvatanjem razlika, drugačije kulture ili vere; zarobljeni smo u besu.
Ljuti smo na Sebe, na neostvarene snove i očekivanja, ljuti smo na Sudbinu i Boga, na državu i vladu, na neimaštinu i finansije, na nepravdu, na bivše i sadašnje, ljuti smo na svoje telo, ljutimo se na naše roditelje i porodicu, na kulturu i istoriju; NAŠE ĆELIJE PAMTE I POHRANJUJU NAŠ BES!
Mi i ne znamo da smo besni, to je osnovni problem. Jer smo toliko duboko potisnuli naše ljutnje, da smo zaboravili da je ljutiti se dozvoljeno i da postoje zdravi i normalni načini pražnjenja od ljutnje i besa.
Potreban nam je jedan dobar detox celog organizma od besa i ljutnje. Naravno da u tome pomaže post, živa i zdrava hrana, vežbanje, šetnje, puno vode, prirode i sunca; ali to nije dovoljno.