Svi čeznemo da pođemo kući, do mesta na kome nikad nismo bili – do mesta koga se nejasno sećamo.
Do zajednice. Naše.
Negde postoje ljudi kojima možemo da pričamo sa strašću a da nam ni jedna reč ne zapne u grlu.
Negde će se otvoriti krug koji će nas zagrliti, oči će zasjati dok ulazimo. Tamo su ruke koje će nas pridržavati kad posrnemo.
Jedan krug isceljenja. Krug prijateljstva. Partnerstva. Iscelitelja, terapeuta.
Neko mesto gde možemo biti slobodni.
Onoga trenutka kada čovek “pomisli i poveruje” da je učitelj, vođa ljudima…strovalio se u jamu duboku…iz koje se teško izlazi. Gordost je ubila više Ratnika nego puška, jer “ne vide” sopstveno stradanje.
Jedino nas svesnost jedinstva, ljubavi, poštovanja i saosećanja oslobađa ovakvih iluzija 
a tu svest imaju samo oni koji su bili odbačeni, zaboravljeni, izdani, obespravljeni, posramljeni, napušteni, prevareni..samo takvi razumeju Život i Istinu 
SETI SE KAKO JE BILO KADA BIO SI DETE!
Zamoli za šansu..
Shvati da nisi bitan samo ti..
Suze su reka koja nekud vodi..negde gde je bolje, negde gde je dobro
Samo su stvari kojih se sećamo s Ljubavlju Stvarne.
Samo su dela kojih se sećamo s Ljubavlju Stvarna.
Samo su Duše kojih se sećamo s Ljubavlju Stvarne.
Ne zaboravi poneti srce sa sobom, gde god da ideš ti ♡☆
Neka Ljubav bude ljubljena!
