Pre svega, treba znati ćutati. Biti kao posuda. Čuvati svoje blago. Ćutati. Ne rasipati. Dopustiti da se naša posuda ispuni. I ne samo to. Da se ispuni do vrha. I da preliva. Al baš baš. E, tako. Onda ne treba govoriti ni činiti previše kako bismo podelili Nebeske darove. Nema potrebe. Samo živiš i dopuštaš. A posuda je stalno puna i stalno preliva. To šta preliva ima svoj suptilan miris i poziv za mnoge. Tada polako..u tom večnom protoku i prelivanju dolaze drugi da pitaju. Odakle taj osmeh, taj mir, ta lakoća, ta jednostavnost, to prihvatanje i prepuštanje. Jer ne radi se ovde o lagodnom životu iz hollywooda, ne, i dalje ima nekih otpora, prepoznavanja nečistoća, i dalje ima spoticanja, nekad i trpljenja..a mnogo neznanja. No preliva. A kada preliva Duh, postoji Mir. A kada postoji Mir, postoji Prisutnost Duha Svetog u čoveku. I to je taj miris koji privlači sve. Jer smo žedni Duha od kojeg smo nastali. No, ponavljam..treba znati ćutati, treba znati nositi blago u tišini..dopustiti punjenje sopstvene posude..a to nije nimalo lagan proces. Jer kad se naša posuda puni, mi umiremo. Umire naš lažni deo, a to boli. Zato treba samo dopustiti, biće vođeno kako valja. Jer mi ne znamo kako treba teći to punjenje.. Nismo pravedni ni milosrdni, a puni smo sebe i neispravnih *znanja*. Zato dopustimo da naše blago dođe do potrebitih samo od sebe..a ne da ga svinje potamane i izbljuju učas jer smo rasipali. Pre svega, treba znati ćutati. I pustiti da se ispuni naša posuda. I da preliva, preliva…

Neka Ljubav bude ljubljena!