OPRAŠTANJE RAZDVAJA ŽITO OD KUKOLJA

Sve u nama postoji kroz dva pola; plus (+) i minus (-), gore-dole, crno-belo, dobro-loše. Ljudi pretpostavljaju da je plus (+) pozitivan (poželjan) a minus (-) negativan (nepoželjan), no je li to tako?

Ajmo testirati popularnu temu, nedovoljno shvaćenu: ljubav prema sebi. Na jednom polu je mazohizam (+), na drugom sadizam (-), u sredini je ona čuvena nula (0) koju pokušavam predstaviti kao ‘vrata raja’.

Dakle, jedan pol ‘ljubavi prema sebi’ ugrožava druge a drugi pol ‘ljubavi prema sebi’ ugrožava samoga sebe, je li to ljubav prema sebi?

Dok je pozicija ‘nula’ opraštanje drugima, opraštanje sebi i bivanje u miru, u Bogu, koji je jedinstvo, ravnoteža, nema dvojnosti ni suprotstavljenih strana.

Dakle, sami biramo; imamo tu slobodu.

Zato svet i izgleda ovako kako izgleda..jer možemo izabrati!

(-): Hoćemo li čuvati mir na način da ratujemo, ubijamo, okrivljavamo druge ili pak (+): ćutimo, trpimo, bespogovorno se povijamo, čuvamo mir dopuštajući da naša suština i istinsko biće budu ušutkani, saterani u kut, neostvareni, poniženi!? Je li to mir?

Ili pak (0) opraštajući tlačiteljima i sebi, postavljajući granice nasilnima, zauzimajući se za sebe, svoju dušu, misli, život, smisao, put, zdravlje, odnose, posao, misiju..mi smo zapravo u onoj zdravoj nuli (0) tj MIRU tj stvarnoj ljubavi prema sebi.

Ljudi vole parole, moderna duhovnost nudi mantre, samo plus +, zovu to pozitivnim, pa: moraju pozitivno misliti, moraju pomagati drugima, moraju biti ljubazni, moraju biti dobri, moraju biti nenasilni, moraju vežbati yogu, sedeti u lotosu 3h ili držati fokus na pozitivnom..oni moraju sve…a jeli taj + prava sloboda?

Ili pak znanje da ne moramo ništa (0), da svaka parola koja je u suštini tačna nema stvarnu vrednost za nas dok dolazi spolja; tek može da nas pokreće ako je duboko proživljena i dolazi iz našeg unutrašnjeg bića.

Nije li lepše i slobodnije živeti ‘ne morajući’ a tražiti svetlo u sebi?

Ili sebe ubijati ‘dajući sebe svima i odmah’, ne brinuti o svojim potrebama ostajati praznih ruku, ne živeći vlastiti svrhu, ne odobravajući sebe i vlastito biće kao Deo Duše Sveta!?

Birajući krajnosti (+ i -), mi se udaljavamo od Duše, od božanskog u nama, od suštine našeg bića, od prave ljubavi prema sebi, od Mira..

Dok izabirući nulu (0) mi odobravamo i sebe i svako drugo biće, osvetljavamo Dušu Sveta koje smo svi Deo.

Tu ima mesta za svakoga!

Nema borbe.

Nema krajnosti.

Nema naših i vaših.

Tu je jedinstvo.

Celovitost.

Autentičnost.

Smiraj.

Svetlost.

Mir.

Opraštanje razdvaja žito od kukolja. Teleportuje nas u nulu (0), mir, jedinstvo, sadašnji trenutak, jasnoću, ɓožansko u nama.

Apsolutno nadmoćna ‘duhovna tehnika’. Kroz opraštanje ujedinjujemo svet. Sebe i druge. Taj sveti odnos je budućnost sveta.

Nema više ja, pa ja. Ja i ja.

Ili pak, ti, tebi, sve tebi. Tebi.

Nego smo svi. Mi. Mi. Mi smo Jedno.

ZASTANIMO.

Kroz Potrebe duše naše Više Ja ili Tvorac komuniciraju sa nama. Kada ih sledimo rastemo. Zapostavljajući ih gasnemo.

Potrebe duše su Glas Anđela u nama, pokazuju ko smo, kuda idemo (ne mešajte ih s potrebama tela).

Da bismo ih čuli potrebna je Tišina, Introspekcija, Otimanje od sveta, Susret, Jasnoća sopstvenog puta, Hrabrost…Z.A.S.T.A.N.I.M.O.

Koje su moje Potrebe duše?

Neka Ljubav bude ljubljena!