Tek “na kraju” vidiš jasno , zato ja ljude pamtim po kraju; na početku su svi med i mleko dok trebaš, koristiš, zadovoljavaš..

Onog trenutka kad ‘se pojavi’ bolja prilika, gubiš, nepovratno padaju maske..momentalno, čak i bez skrivanja.

Nova normalnost!

Vrlo skupa; keš ili kartica, svejedno – svaki račun mora da se plati.

Ljudi gledaju spolja, ne u os osobe, unutarnju suštinu, korene.

Tako na prvoj krivini, s pojavom kiše i otpalog lišća..napuštaju vožnju. Menjaju oklop, nekim drugim bićem. Ne uviđaju, da godina opet ima svoj tok..nakon proleća leto, pa jesen i zimu.

Opet ih stiže ‘susret’..onaj odloženi.. iskonski..sa sobom.

Treba izdržati ‘sopstveni rep’ slomljenih srca koje vučeš za sobom. Težak je to prtljag!

Nema sreće s takvim ljudima dok ne ‘smire’ svoj rep.

No, svemu uprkos..oni ‘ne-dužni’ se nađu..kad tad..budni..potpuni..mudri..

Umerenost je pravo lice Normalnosti

Ja još verujem dobrim ljudima

Neka Ljubav bude ljubljena!