Vreme je površnosti, svako si uzme šta mu odgovara da ‘podupre svoje nesvesno ponašanje’ i to predstavlja kao vrlinu.

A nije.

Zadržati ‘dete u sebi’ je hrabrost u ovako postavljenom svetu, biti zaigran, otvoren, iskren, ne pokleknuti pred neprirodnim pravilima društva, biti autentičan, ne otvrdnuti od padova, proširiti vidike, imati otvoren um, detinji zaborav i praštanje, čistotu, prisutnost u sadašnjem trenutku, ne pristajati na uniformisanje bilo koje vrste, osećati, misliti, govoriti što misliš, ne klečati pred autoritetima..sve je to ‘unutarnje dete u nama’.

No, ono ima i svoju ‘negativnu stranu’ jer se na suprotnoj strani medalje nalazi detinjatost: neprihvatanje odgovornosti, tvrdoglavost, lenjost, neorganizovanost, odbijanje sazrevanja, negiranje života i razvojnih zadataka, nesvesno ponašanje, prihvatanje samo lakog i zadovoljavajućeg, nemogućnost održavanja fokusa, nesnalaženje u svetu, život na tuđi račun, bunt prema autoritetima bez sopstvenog pokrica, nepoštovanje pravila zbog nesposobnosti, itd

Uzmimo za primer muškarca koji je detinjast i onog muškarca koji je sačuvao svoje ‘unutarnje dete’.

Prvi je neodgovoran, ne prihvata svoje zadatke, ne zarađuje redovno, očekuje sve od vas sve na gotovo, ne prihvata razvojne zadatke, brigu o deci, roditeljske dužnosti, dogovor, ne može da održi reč, landara, prvo on pa sve drugo, nije dosledan, ulazi iz problema u problem, ne može se obvezati, beži u aktivnosti koje ga zadovoljavaju, rastrošan, nije oslonac, sebičan, nije u kontaktu sa svojim emocijama, ne razmišlja, ne uči, naivan, misli da sve zna najbolje, nikoga ne poštuje, ulazi iz jednog problema u drugi, iz veze u vezu, nije stalan, što bi žene rekle: kao da imam sina a ne muža.

Lako je biti detinjast, ponašati se nezrelo, infantilno, buntovno bez razloga, a pri tome se bojati vlastite autentičnosti zbog straha i nesigurnosti.

Što je kod adolescenata simpatično i smešno; kod odraslog čoveka je otužno i nezrelo.

Muškarac pak koji je muškarac ali je zadržao ‘dete u sebi’ tj sopstvenu bazičnu energiju autentičnosti je odgovoran, prihvata razvojne zadatke, figuru oca, poštuje dogovor, oslonac je, stabilan, vedrinom rešava zadatke, ume da zastane, da se posveti voljenima, da se poigra s decom u parku, da uživa u hobijima, da se podeli sa ženom oko obaveza, da podrži i nju kod njenih hobija (pričuva decu, napravi ručak), deli obaveze, odgovorno radi svoj posao, razume važnost novca i rada ali se ne gubi u kapitalističkoj paradigmi, ne pristaje na konvencionalno, poštuje vrednost trenutka, u kontaktu je sa sopstvenim emocijama, željama, stremljenjima, energičan, istražuje, raste, ume da se opusti, zabavi, ume da odloži zadovoljstvo zarad drugih (porodice, dece, posla, cilja) itd.

Nije lako biti svestan, zreo i uspešan i zadržati to ‘dete u sebi’..zato su to predvodnici čovečanstva (oduvek). Najhrabriji, najsigurniji, najsvesniji pojedinci.

Hm, šta kažete? Velika razlika, a!?

Nikoga svojim postovima ne želim uvrediti, prozivati, niti osuđujem. Svako ima slobodnu volju i bira sopstveni život. Ja se ne mešam!

Nastojim objasniti neke pojave u određenom kontekstu..i govorim o ‘onome kako jeste’ bez potrebe da prilepim etikete. Razdvajam svesnost od nesvesnog. Zato ponekad zvučim kontradiktorno, jer nije život crno-beli svet. A opet nastojim govoriti o proseku, pojavama..i pomoću dualnosti pokušavam dati smernice svakome ko želi da bira ‘najbolji izbor za sebe’.

Nemam ništa protiv muškaraca, ni žena.

Ponekad su neka ponašanja specifičnija za određeni pol, ne zbog prirode, nego kulturnog i vaspitnog uticaja (dakako i istorije naroda).

Svi navedeni primeri vrede za oba pola, nisam isključiva..ali govorim o proseku.

Važno je razumeti, za svakoga ko sebe prepozna u tekstu: da nije prst uperen u vas..nego da znate gde ste i možete da birate bolje ponašanje. Uvek imamo izbor!

Što se pak tiče neposluha..definitivno je sastavni deo uspeha.

Bunt prema autoritetima je razvojni zadatak, kao i edipov i elektrin kompleks, odustajanje od društvenih konvencija, integracija struke kojom se čovek bavi započinje napuštanjem naučenog a služenje istim radi okvira i prezentacije autentičnosti. No i to je tema za napredne , prosečan čovek će izokrenuti, osuditi zbog nerazumevanja Frommovu misao: ‘Čin neposluha, kao čin slobode, početak je razuma’.

A jeste tako! No svedoci smo ‘vremena u kome živimo’, detinjastog ponašanja većine, slepu poslušnost autoritetima i kad vidimo da je ‘vrag odnio šalu’, nemogućnost da se brani integritet, nedostatak autentičnosti.

Današnji čovek je porobljen.

Slobodu si ‘propisuje sam’. Otvaranjem očiju.

Neposluh započinje evolucijom a ne revolucijom.

Vlastitim životom i primerom pokazuje što znači ‘slediti svoje unutarnje dete’ ili svoju Dušu bez detinjastog ponašanja.

Sa svešću. Nežno. Bez buke. Bez potrebe da ga neko sledi. Bez očekivanja ordena za svesno postupanje. Jer takav čovek zna da sve radi samo sebi.

Mi smo Jedno telo, um, duša. To nije prazna definicija.

Već vidljiva realnost onima koji deluju iz polja Duše.

Svaka autentičnost započinje neposluhom; baš kao i svaka glupost i oblik detinjastog nezrelog ponašanja.

Kao i uvek, stranu biramo sami

Neka ljubav bude ljubljena!

NIJE DOZVOLJENO KOPIRANJE TEKSTOVA S OVE STRANICE BEZ NAVODA AUTORA