SRODNA DUŠA SE NE TRAŽI, DUŠE SE JEDNOSTAVNO SRETNU

Završih s poslom..uvečer na dobru šetnju krećem. Sretnem putem komšinicu, pita: “jel ti ono bio muž onaj dan” (a ja ne znam koji dan i koji muž)..gledam, pokušavam se setiti šta je njoj ličilo na muža..ona će dalje: “pa super ti je, baš je pravi”

Kažem joj: “bitno da ste vi zadovoljni” Lepo se pozdravile nas dve. I žena otišla srećna.

Ljudi ne vide nas od pretpostavki koje imaju o nama!! Ne slušaju, ne pitaju, ne vide..samo blebeću ono što je u njima.

Pretpostavke su uvek deo zajeba!

Što se muža tiče..uloge me ne zanimaju, priznajem samo pravu, zrelu, uzvraćenu, dvosmernu ljubav i prijateljstvo..reciprocitet, odanost i vernost..očekujem isto što i nudim, ne opraštam ništa što sama ne bih uradila..jednostavno! Sve ostalo sam probala, ne hvala!

Priče o nesrećnim ljubavima, “nemogućim”, nestabilnim, toksičnim..nije za mene. Jer kad je u pitanju ljubav..prepreka nema, sem nas samih.

Zato ljubavnu patnju razumem, itekako, ali ne podržavam kroz duži period, kao ni pogrešna uverenja koja ljudi sebi tepaju kriveći sudbinu, umesto da kažu sebi istinu malo brže, jasnije i konkretnije. (otpusti prošlost i uči iz nje!)

Preduga ljubavna patnja nakon raskida jeste deo neuroticizma. Žao mi je što nemam nešto utešnije da vam kažem , iako znam da susret sa blizanačkom dušom izaziva mnogo bolne i dugotrajne procese..verujte mi, bolne zbog nas, zbog ega, posesivnosti, neljubavi prema sebi, stida, nesigurnosti, zrcaljenja, slabog samopoštovanja, narcizma, ljubomore, straha. Ukratko, zbog našeg “prtljažnika smeća”.

Naravno da ćemo, zahvaljujući susretu sa srodnom dušom, ostati promenjeni, nosićemo “osvetljenu” tu sobu duše samo nama znanu, urezače nam se zajednički trenuci, zauvek ćemo te ljude nositi u srcu i želeti im sve najbolje. Bićemo zahvalni na susretu koji nas je zauvek promenio jer su te duše imale hrabrosti biti ko jesu i zrcaliti nam nas same, naše ciljeve, naše boljke, vrline i mane. Hvala im.

No, ljubav je i pustiti voljene..ako nam vizije života nisu iste..da dalje žive u sreći i ostvare svoje snove sa nekim drugim.

Znam da je za ovaj poduhvat potrebna ogromna snaga, zrelost, isceljenje i duboka istinska bezuslovna ljubav prema sebi i onom Drugom.

Zdrava ličnost nosi lepo sećanje. A neurotična patnju i bol jer nije otpustila, jer njena ljubav nije savršena. Nije bezuslovna. Susret sa srodnom dušom nas baš tome uči, kao glavnom zadatku našeg prepoznavanja; uči nas bezuslovnoj ljubavi prema sebi i drugom.

To vam je nešto kao život na rubu. Između svetova, neba i zemlje, dobra i zla, svetla i tame..ili ona nula (mir) o kojoj često pričam. Bezuslovno prihvatanje svih strana, pobede i poraza.

Jednako. Kao jedno. Jer i Jesmo Jedno.

Potpuna pomirenost sa životom. Jer život brine o nama.

“Sve prave ljubavi su tužne” jeste velika glupost i laž, no to si priznaje samo osvešten čovek! Bolesno uverenje..kulturološki stečeno. Opravdanje.

Kojega je potrebno isceliti.

Sećanje duše razotkriti.

I biti spreman za ljubav, voleti “ovde i sada”, fizički, psihički i Dušom.

Jednu osobu. Bez odustajanja. Sem ako nije obostrano, naravno.

Ljubavne kukavice nazvati pravim imenom. “Ne vole te bejb i tačka!”. Idemo napred.

Nakon toga, videćete da su sve ove pesme i priče o teškim ljubavima laž, samosažaljenje i glupost. Socijalna karma koju je potrebno isceliti, redefinirati, transformisati u istinu i ljubav, i sve što ljubav jeste.

Nego, odoh dalje na šetnju, mozda sretnem …

Neka Ljubav bude ljubljena!