Grandioznost, narcizam je u pozadini svake lične nevolje. Bilo kojeg ljudskog nedostatka.

Ne volim ostavljati dojam “jake žene” kakvom me pokušavaju proglasiti neempatični ljudi.

Nisam čelik. Vrlo sam nežna, zapravo krhka, ranjiva, ne živim savršen život ali ovaj koji imam svaki dan nastojim prihvatiti i obojiti svojim bojama, zahvalno ispuniti potpunim sitnicama (hrana, vino, druženje, šetnja, poziv, poruka, muzika, kupka, razgovor ugodni, kafa, odmor, igranje sa sinom, šuma, tišina, prijatelji, ljubav, meditacija, knjiga, pozorište, film, bicikl, kuvanje, posao koji volim)..i onda nekako postajem autentičn-ija.

Prvo gledam u sebe, pa u druge..takav način mi omogućava isceliti sve moje traume.

Često ljudima govorim Ne, time čuvam sopstveno vreme i svoju privatnost; i baš zato ‘uspevam savladati’ sve svoje obaveze koje su daleko zahtevnije od proseka.

Prihvatam odgovornosti koje mi je poverio život i nosim ih na sada najbolji način kojeg znam. Često otkrivam i bolje načine, primenom ih testiram i vidim da li imaju vrednost za mene.

Nikada o nikome ne mislim da je jak (sem možda fizički jer podiže teret), to ne postoji: postoje istrajni, saosećajni, predani, posvećeni, odgovorni pojedinci.

Savršenstvo je laž.

Svakoga dana gledam ‘istinu o ljudima’, licem u lice, i verujte mi: daleko smo mi od savršenih fotki po društvenim mrežama.

Cenim pojedince kojima ne treba maska kako bi se osećali prihvaćenima, voljenima i vrednima pažnje.

Zato ne stavljam mnogo fotografija, a one koje stavim su potpuno prirodne, obične, ne-filtrirane.

Pitao me jedan fb prijatelj: da li ti pišeš ove predivne tekstove?

Zamislite dokle to ide, da čovek mora da pita pišem li sama svoje tekstove ili prepisujem i dole se ladno potpišem svaki put!?

Potpuno ga razumem.

To je naša realnost.

Na vlastitoj stranici se potpisujem svaki put kada nešto napišem, jer sam tim načinom ‘smanjila’ broj onih bez stida koji kopiraju deo ili ceo tekst, stave ga na svoju stranicu i ne navedu ime autora.

Mislim da spadam u one ljude koji imaju nešto malo za reči i ponuditi svetu, zato i ostajem prisutna na ovoj mreži..jer sam davno shvatila: ako imam nešto da kažem a ćutim, isto je kao da lažem. Odlučila sam govoriti. Malo. Umereno. Ne dosađujem. Ali istinu!

Istina nije popularna stavka, ali se radujem što vidim da zauzima vrednost kod sve većeg broja ljudi.

I na kraju; želim vam jedan opušten i lep dan kojeg ćete posvetiti sebi i onima koje volite..

Želim vam reći da ste mi najlepši onda kada slušam vas a ne tuđe citate, onda kada vidim vaše fotografije bez filtera i onda kada pričate sopstvenu istinu

Hvala za pažnju

*********************************

HRABROST

Uh, delim mišljenje s ovim čovekom (SLIKA ISPOD); posebno me ovo razočarenje pratilo u ličnom životu; gledajući inteligentne kukavice kako mi “padaju” pred očima u nepovrat

I to vidim ne samo u smislu socijalno- političkom, nego uopšteno..kao psihoterapeut gledam svaki dan koliko ljudi živi u lošim brakovima, koliko ima preljubnika koji se smucaju okolo i uredno se uvečer vraćaju kući uskačući u odelo supružnika, koliki se vole a nemaju muda menjati sebe i biti zajedno, koliko je usamljene dece prepuštene sebi, agresivnih narcističkih muževa koje trpi cela familija, žena koje se boje govoriti, profesora koji “nešto uče mlade” a sami su potpuno nenaučeni, medicinara koji trpe pretnje sujetnih nadređenih, ljudi koji odlaze na poso svaki dan a ne dobiju platu, lažna elita koja samu sebe stvara parama…ovde nisam navela socijalno ni zdravstveno ugrožene koje društvo šikanira u svakom smislu: ekonomskom, društvenom, osnovna ljudska prava nemaju…

A samo se tako može napred! Istinom. Izricanjem granica. Jednim velikim: dosta je!

Hrabrosti nam fali ljudi!

Iako, da vam kažem..i hrabrost ima svoju cenu – odgovornost – treba to platiti!!

Ta dihotomija između potrebe za autentičnošću i potrebe za vezivanjem je odlika bolesnog društva. Našeg.

U zdravom društvu su te potrebe unifikovane, pa je sasvim u redu biti autentična slikarka i udana žena, majka itd. Ili poslovan čovek i odan muž, posvećen otac. Ili tinejđer roze kose nadaren za hemiju. Ili šef velike kompanije koji se vozi gradskim prevozom i nakon posla odlazi sa suprugom u šetnju. Slobodni ljudi žive u zdravim vezama, povezani. Autentični.

Grandioznost, narcizam je u pozadini svake lične nevolje. Bilo kakvog ljudskog nedostatka.

Koliko pak ljudi laže

Kod mene pričaju jedno; sretnem ih npr u nekoj prodavnici, u gradu..okreću glavu..stide se..sebe.

Ne znajući da sami sebe lažu. Ja ih razumem.

Samo mi je žao što nemaju hrabrosti “živeti”!

Kad biste samo na trenutak “videli jasno”, koliko je ovo zapravo jedan nesrećan svet pod maskama!

Kome može pomoći samo jedna rečenica: ČOVEČE IMAŠ IZBOR, BIRAŠ SAM!

Neka Ljubav bude ljubljena ♡☆